-Ži­vi­mo u vre­me­nu u ko­me svi­jet ne­će­mo si­gur­no mi­je­nja­ti na­bo­lje ta­ko što lju­di­ma uka­zu­je­mo na pro­ble­me ko­ji nas okru­žu­ju i za­to in­ten­ziv­no raz­mi­šlja­mo da na­pra­vi­mo mu­zi­ku ko­ja na ne­ki na­čin ni­kog ne od­ba­cu­je, a za­pra­vo sve tje­ra da pro­mi­šlja­ju i bu­du do­bri lju­di - ka­že hr­vat­ski mu­zi­čar Da­mir Ur­ban.
Sa­stav „Ur­ban i 4“ u mar­tu je ob­ja­vio singl „Di­ri­gent” kao na­ja­vu no­vog al­bu­ma ko­ji bi tre­ba­lo da iza­đe na je­sen, a ri­ječ­ki mu­zi­čar is­ti­če da po­ku­ša­va­ju da pro­na­đu nit ko­ja spa­ja i njih i one ko­ji ne mi­sle kao oni.
- Me­ni se či­ni da ako gle­daš šta spa­ja sve re­li­gi­je svi­je­ta, na­ći ćeš od­re­đe­nu ve­zu, na­ći ćeš je u jed­noj ili dvi­je tač­ke, ono što je isto kod svih. Ta­ko i kod svih lju­di po­sto­je od­re­đe­ne stva­ri ko­je su svi­ma iste i svi­ma ja­ko bit­ne. U ne­ki­ma se ra­zi­la­zi­mo skroz, čak i ra­tu­je­mo po­vre­me­no, ali smo u ne­kim stva­ri­ma isti - pri­mi­je­tio je Damir Ur­ban u in­ter­vjuu Tan­ju­gu.
Va­žno je, ka­že mu­zi­čar, na­ći te stva­ri ko­je su iste i ba­vi­ti se nji­ma, po­ku­ša­ti ve­za­ti pu­bli­ku, a ne raz­dva­ja­ti na na­čin ta­ko da je ne­ko pa­me­tan jer ne­što slu­ša, a ne­ko pri­pa­da pak ili uka­zu­je na svo­ju vri­jed­nost baš za­to što ne­što ne slu­ša.
Ur­ban je do­dao da u gru­pi in­ten­ziv­no raz­mi­šlja­ju da na­pra­ve mu­zi­ku ko­ja „ni­kog ne od­ba­cu­je, a za­pra­vo sve tje­ra da pro­mi­šlja­ju i bu­du do­bri lju­di“.
- Ako uspije­mo u to­me, on­da je to to. Ne mo­ra­ju pje­sme bi­ti in­spi­ri­sa­ne Breh­tom kao na pro­šlom al­bu­mu, po­sto­je i dru­ge stva­ri, a da al­bum bu­de od­raz vre­me­na u ko­me ži­vi­mo. Ra­di­mo na to­me, a gdje će nas to od­ve­sti, vi­dje­će­mo - ob­ja­snio je hr­vat­ski kan­ta­u­tor.
Da­mir Ur­ban is­ti­če da ima sre­će da se kod nje­ga po­mi­je­ša­lo pri­vat­no sa sce­nom.
- Odav­no je ono što je moj ho­bi i mo­ja lju­bav ono od če­ga ži­vim. I da­lje hva­tam sve tre­nut­ke da se ba­vim mu­zi­kom, jer mi je to ho­bi. Ne­kad se pi­tam da li je do­bro što sam na kon­cer­tu, mo­žda sam mo­gao bi­ti kod ku­će i ne­što pa­met­no pi­sa­ti, ali se ne bih ni sa kim mi­je­njao.
Od mu­zi­ke se, ka­ko ka­že, mo­že ži­vje­ti na Bal­ka­nu, ako ne tre­ba oče­ki­va­ti ži­vot ka­kav vo­di Bi­jon­se.
Da­mir Ur­ban is­ti­če da su ne­ke pje­sme pro­iz­vod ra­da, skla­pa­nja, ras­kla­pa­nja, a ne­ke su do­šle ta­kve kao što su i da­nas.
- Ima pje­sa­ma ko­je na­sta­ju iz osje­ća­ja i aku­mi­li­ra­nih sta­vo­va i pro­ble­ma, ali ima i onih na ko­ji­ma se du­go ra­di, ko­je se cjep­ka­ju, pa se ba­ce u sme­će i ne ra­ču­na­mo vi­še na njih, pa se ne­ko sje­ti za dva mje­se­ca i od­svi­ra ih i vi­di­mo da je to za­pra­vo do­bro, pa dio uzme­mo, dio ba­ci­mo - ob­ja­šnja­va Ur­ban.
Kun­de­ra i Ne­bo su ta­ko, ka­že, pro­zi­vod „čač­ka­nja što po ko­mju­te­ru, što po lu­pe­ri­ma, sem­ple­ri­ma i sa ben­dom“, dok je pje­sma „Sju­tra će­mo pri­ča­ti” na­sta­la u ma­hu.
- Sjed­neš i u isto vri­je­me na­sta­ne i mu­zi­ka i tekst, dok sje­diš i čač­kaš do­la­ze pje­sme, mo­žda ne u ob­li­ku u ko­joj su sni­mlje­ne, ali u osno­vi na­sta­ju u ma­hu - do­dao je po­zna­ti mu­zi­čar.
- Ako si do­bar, imaš do­bar bend, ako si skro­man i vo­liš to što ra­diš, mo­že. Ako za­mi­šljaš ži­vot kao Bi­jon­se, on­da ne, ali je­dan ži­vot pro­sječ­nog gra­đa­ni­na na pod­ruč­ju biv­še Ju­go­sla­vi­je, ka­ko lju­di već ži­ve, ka­ko ži­vi dok­tor, pro­fe­sor, to mo­že. Ne ži­vi­mo ni­šta lo­ši­je od njih. Ako mo­gu oni, mo­že­mo i mi - na­gla­sio je mu­zi­čar.
„Ur­ban i 4“ su ne­dav­no na­stu­pi­li na kra­gu­je­vač­kom fe­sti­va­lu „Ar­se­nal“ pred oko 1.500 lju­di i Ur­ban is­ti­če da je to pra­va mje­ra za njih.
- Mi smo ras­pro­da­li Dom spor­to­va u Hr­vat­skoj ne­ko­li­ko mje­se­ci pri­je kon­cer­ta. To je su­per što se pu­bli­ke ti­če, ali na­ša vr­sta mu­zi­ke i ko­mu­ni­ka­ci­ja sa pu­bli­kom ne funk­ci­o­ni­šu u ve­li­kim pro­sto­ri­ma i pri­tom ni­sam la­žno skro­man. Ve­li­ka bi­na bi od me­ne tra­ži­la pre­vi­še pro­mje­na, za ko­je ja ni­sam spre­man - ob­ja­snio je.
Pri­sje­ća se da je u svo­jim dva­de­se­tim go­di­na­ma vje­ro­vao da je za­slu­žio da bu­de na vr­hu svi­je­ta.
- Ka­da se da­nas osvr­nem shva­tam da se ra­di­lo o po­lu­kre­te­nu i bo­lje da se ta­da ni­šta do­bro ni­je de­si­lo i do­bro je što je pro­šlo ovo vri­je­me da na­u­čim ne­što. Va­žno je da znaš da ni­si naj­bo­lji, da znaš da uvi­jek ima lju­di ko­ji ra­de bo­lje do te­be, ko­ji su ta­len­to­va­ni­ji od te­be i da se dru­žiš sa ta­kvi­ma što vi­še, jer mo­žda jed­nog da­na i ti ne­što na­u­čiš. Ra­di­ti, vje­žba­ti, igra­ti se, ne oče­ki­va­ti pre­vi­še, a on­da ako bu­de sre­će, do­bi­ćeš sve - po­ru­ču­je Ur­ban.
Ur­ban pri­me­ću­je da smo po­sta­li glo­bal­no se­lo, da je in­ter­net na­pra­vio i ne­ke do­bre stva­ri i da po­sto­ji mo­guć­nost da ne­ko na­po­lju ču­je za nje­ga. Ot­kri­va i da tre­nut­no ra­di sa pri­ja­te­ljem na pro­jek­tu u ko­me je „autor sve­ga, ali ne pje­va“.
- Ne­mam ego­trip da ako se ne­što i na­pra­vi va­ni, da to ja mo­ram pred­sta­vlja­ti, da mo­ram sta­ti na bi­nu i ku­pi­ti cu­ri­ce po­sle. To me je pro­šlo. Ako us­pi­jem da­nas-sju­tra da ne­ke pje­sme za­ži­ve u ne­či­joj dru­goj iz­ved­bi ili ne­kom dru­gom iz­vo­đa­ču, ni­ko sreć­ni­ji od me­ne ne­će bi­ti, ja mo­gu da idem ku­ći i me­ni je to su­per - is­ta­kao je po­zna­ti mu­zi­čar.


Ni­sam li­jen, ali vo­lim se­be

Na pi­ta­nje da li raz­mi­šlja mo­žda o al­bu­mu na en­gle­skom je­zi­ku i pro­bo­ju na za­pad­no tr­ži­šte, Ur­ban ka­že da pr­vi pro­blem pred­sta­vlja­ju go­di­ne, a dru­gi či­nje­ni­ca da vo­li da ima vre­me­na za se­be i svo­ju po­ro­di­cu što je na Za­pa­du ne­mo­gu­će.
- To je to­li­ko ve­li­ko pod­ruč­je, to­li­ka ener­gi­ja je po­treb­na! Ni­sam li­jen, ali vo­lim da imam vre­me­na i za se­be, va­ni mi­slim da je to ne­mo­gu­će. Ja vo­lim ka­ko je me­ni ov­dje, da imam vre­me­na i za svog ma­log i že­nu, a ne sa­mo da me je­de sce­na. Sum­njam da bi ne­ko ulo­žio u ova­ko sta­rog mu­zi­ča­ra. Ako bi sa­da kre­nuo da ula­že u me­ne, mo­že ra­ču­na­ti tek za par go­di­na na ne­ki po­vra­tak, a ja sam ta­da već u pen­zi­ji. Po­sto­ji taj kult mla­do­sti, ali ja ne spa­dam vi­še u taj kult, kao ni u osta­le kul­to­ve ovog pod­ruč­ja - ob­ja­snio je hr­vat­ski umjet­nik.